Dragoljub Draža Mihailović, prvi gerilac u Evropi, veliki borac protiv fašizma i nacističkog okupatora, i njegova Jugoslovenska vojska u otadžbini, decenijama su bili nepravedno skrajnuti na marginu istorije i sramno gurnuti u isti koš sa kolaboracionistima kao što su ustaše ili domobrani. Komunistička propaganda učinila je od ovog hrabrog borca protiv fašizma i njegovog pokreta narodne izdajnike, šireći tu sliku kroz obrazovne institucije i medije koje je držala u čvrstoj totalitarnoj ruci, između srpa, čekića i nakovnja. Srećom, komunističkoj diktaturi je došao kraj sa buđenjem naroda krajem 80-ih godina XX veka, kada je konačno skinut crveni jaram sa pleća srpskog naciona. Sveže probuđeni narod, još uvek pomalo sanjiv, toliko je bio opijen osvojenom slobodom da je odmah krenuo u ratni pohod po susednim zemljama i malo se odao genocidu, što na prvi pogled nema mnogo veze sa Dražom & kokardašima.

Nakon gromoglasnog pada socijalističke tamnice mučnog srpskog naroda konačno su neke činjenice mogle da izađu na videlo. Spisak dugo skrivanih i potiskivanih istina je šarolik: od činjenice da su Srbi narod najstariji, preko nepobitne istine da Srbi uvek dobijaju u ratu a gube u miru, pa najzad otkrivene judejsko-masonsko-vatikanske zavere koja našem napaćenom narodu radi o glavi vekovima, sve do potpune, totalne, neopozive i neporecive rehabilitacije Draže Mihailovića i njegove slavne uloge u Drugom svetskom ratu.

Odbacivši komunističku istoriografiju kao tendecioznu i pristrasnu, armija novih istoričara, potpomognuta divizijama publicista i novinara, kao i ozbiljnom političkom i medijskom podrškom, krenula je u otkrivanje zatomljene istine o četničkom pokretu. Četnici su napokon, nakon pola veka tavorenja u ilegali, dočekali svojih pet minuta koji traju evo već četvrt veka. Plodovi samopregornog rada boraca za četnički čistu stvar, u kojem nisu žalili ni tone mastila da proliju boreći se za ispravljanje krive istorijske Drine, vidljivi su na svakom koraku: u parlamentu je donet zakon koji izjednačava četnike i partizane, četnici su dobili pravo na boračku penziju za neustrašivu borbu protiv okupatora, na sudovima su donete odluke koje rehabilituju brojne nepravedno osuđene četnike, u toku je proces rehabilitacije i samog Draže Mihailovića kao i potraga dražotražitelja za njegovim posmrtnim ostacima, a neki četnici su čak i proglašeni za svece i mučenike u Srpskoj pravoslavnoj crkvi jer su stradali, ni krivi ni dužni, od zločinačke partizanske ruke. Put od statusa streljanog nacionalnog izdajnika i saradnika okupatora do sveštenomučenika kome svetački oreol blista nad nevinom glavom bio je dug, ali se čekanje na kraju isplatilo. Tako je istorijski krug zatvoren, ponovo smo tamo gde nikad nismo bili.

Draža Mihailović, kao i relativno veliki broj oficira i vojnika bivše kraljevske vojske, uspeli su da izbegnu zarobljavanje u aprilskom ratu. Deo oficira, pogotovo onih u nepristupačnijim krajevima, ili nije bio upoznat ili nije hteo da prihvati kapitulaciju potpisanu 17. aprila 1941. Neki od njih bili su odlučni da nastave makar simboličnu oružanu borbu. Grupa s pukovnikom Mihailovićem koja je brojala 7 oficira i 24 vojnika stigla je 8. maja na Ravnu Goru, a 14. juna se proglasila Jugoslovenskom vojskom u otadžbini kojoj je cilj bilo oslobođenje teritorija Kraljevine Jugoslavije od okupatora. To je bar bio zvanično proklamovan cilj. Međutim, mnogo je lakše nešto reći i zacrtati u svojoj glavi nego ostvariti.

Borba protiv nacističkog okupatora zvuči kao dobra, slobodarska, patriotska ideja, ali kada taj uzvišeni naum treba sprovesti u praksi iskrsavaju mnogi problemi. Protivnik protiv koga se treba boriti je neuporedivo jači, reč je o najvećoj vojnoj sili koja je bez po muke pregazila pola Evrope, o sili koja je čvrsto rešila da uspostavi novi poredak u kojem će Jevreji biti istrebljeni, Sloveni desetkovani i pretvoreni u nepismenu, robovsku radnu snagu, o sili koja sebe smatra višom rasom koja mora, po sudbinskom pozvanju, da vlada nad svim ostalim rasama i da ih drži u ropskoj pokornosti. Što je najgore, ostvarenje tog plana im je odlično krenulo, velike evropske zemlje i narodi padaju pred Nemcima kao kule od karata. Pa šta tu može da uradi mala, ojađena Srbijica kad su i mnogo jači narodi, poput Francuza, na primer, poklekli pod nacističkom čizmom?

Mihailoviću je jasno da otvorena borba protiv nemačkog okupatora znači samoubistvo. Takva suluda, suicidna ideja može da padne na pamet samo onim komunističkim vucibatinama, ali to nije za nas, poštene srpske domaćine koji samo želimo da ostanemo svoji na svome. Kao što reče kapetan Nenad Mitrović, Mihailovićev izaslanik u prgovorima sa Nemcima, “i Draža Mihailović, a i on sam, kao vojnici, isuviše su dobro upoznati sa vojnom snagom Nemačke da bi se upuštali u takve dečje iluzije” (Izveštaj nemačkog kapetana Matla pretpostavljenima od 30. oktobra 1941. o razgovorima sa predstavnicima Draže Mihailovića).

Da mi ipak malo sačekamo, neka se saveznici bore umesto nas, oni su ionako mnogo jači i veći, neka oni slome sile Osovine, a mi ćemo se pridružiti tek na kraju da se ne kaže da nismo učestvovali, kad okupatorske snage budu poražene i kad pobeda bude sasvim izvesna. To je dobitna kombinacija i taktika, igramo na sigurno, tako reći na zicer! A u međuvremenu, dok saveznici ne pristignu u trijumfu i slavi, pozabavićemo se nekim dostižnijim, lakše ostvarivim ciljevima. Okupacija ne mora da bude isključivo loša, nije sve crno-belo, a to što smo okupirani možemo, uz pomoć tradicionalne srpske lukavosti, da okrenemo u svoju korist i obavimo najhitnije poslove kao što su istrebljenje komunističke gamadi, zatiranje “narodnih manjina i nenacionalnih elemenata” i stvaranje Velike Srbije. Ti ciljevi su nadohvat ruke i kame, jedino što je za njihovu realizaciju neophodno sarađivati sa nacistima. Ali, nije to baš tako strašno kao što se čini na prvi ili na bilo koji drugi pogled, nije ni đavo tako crn kao što izgleda u tunelu, usred mraka, za ideju veličanstvenu poput etnički čiste Velike Srbije nijedna žrtva nije prevelika. Saveznici su daleko, komunikacije spore, kralj je na našoj strani, dok neko prozre našu dvostruku igru rat će već biti okončan.

A čak i ako se prevarimo u računu, pa se desi čudo i saveznici pređu na stranu crvene žgadije, a mi se nađemo među poraženima i osramoćenima, to je ipak samo privremeno. Naše ideje će živeti kao virus u mozgovima nacionalno osvešćenih pojedinaca, pritajiće se u telima i knjigama intelektualaca etničkog inženjeringa, u potaji inkubacije čekaće svoj čas da se ponovo rašire diljem Srbije i okolnih neprisajedinjenih srpskih zemalja. Epidemija virusa četnikusa obuzeće Srbadiju, epidemija će se širiti uz pomoć svih raspoloživih institucionalnih i vaninstitucionalnih sredstava, nastaće opšti pomor nesrpskog življa, a naše započeto smrtotvorno delo dovršiće buduće zaražene generacije. A nas čekaju svetački oreoli, najbolje lože u srpskoj istoriji i počasna mesta u aleji velikana.

(enovinecom)

Leave a Reply

*

captcha *